Šta znači reč „intervencija“ u kontekstu autizma?

Autizam je celoživotno stanje. Ne postoje postupci, a ni sredstva koja mogu dovesti do otklanjanja autizma onda kada je dijagnoza ispravno postavljena. Međutim, postoje određeni načini delovanja i ponašanja sa osobama sa autizmom koji mogu da unaprede njihov razvoj i doprinesu njihovom boljem funkcionisanju, većem učešću u zajednici i kvalitetu života. Možemo reći da su ti načini delovanja vidovi pružanja podrške osobama sa autizmom i da se u stručnoj i naučnoj javnosti oni često označavaju terminom „intervencije“, „prakse“, „tretmani“, ili „terapije“.

Iako se termin „intervencije“ u našem jeziku često dovodi u vezu sa nekim medicinskim postupcima (najčešće hirurškim procedurama), u kontekstu autizma to nije slučaj. Intervencije u autizmu su raznovrsne i mogu biti zasnovane na jednom dominantnom pristupu (npr. bihevioralnom, razvojnom, edukativnom itd.) ili kombinaciji različitih pristupa. Intervencije se mogu sprovoditi u bilo kom okruženju u kom se dete ili osoba sa autizmom nalaze (npr. porodični dom, školsko okruženje itd.), kao i u bilo kom uzrastu odnosno životnoj dobi.

Važno je napomenuti da postoji mnoštvo intervencija i da se one međusobno razlikuju po stepenu efikasnosti ili zasnovanosti na dokazima, po tome sa kojim se ciljem sprovode (odnosno na koju oblast su funkcionisanja su fokusirane), potrebnim kompetencijama za njihovu primenu itd.

Govoreći o intervencijama, pripadnici autistične zajednice izražavaju zabrinutost oko toga:

• što se osobe sa autizmom retko uključuju u kreiranje sadržaja intervencija;
• što mnoge intervencije koje se primenjuju ili nude nisu uopšte zasnovane na dokazima;
• što su neke intervencije usmerene na spoljašnje manifestacije ponašanja i teže „normalizaciji“ osoba sa autizmom;
• što se osobe sa autizmom retko pitaju za pristanak (saglasnost) za učestvovanje u intervencijama;
• što se intervencijama neretko tretiraju neupadljiva ponašanja koja verovatno ne bi bila predmet tretmana u populaciji osoba tipičnog razvoja itd.

Neke preporuke koje dolaze od Mreže samozastupnika sa autizmom (The Autistic Self Advocacy Network), a odnose se na intervencije su:

• praktičari koji rade sa osobama sa autizmom treba da vode računa o tome da li su njihove usluge relevantne za te osobe;
• potrebno je osigurati da osobe sa autizmom uvek imaju efikasan i obuhvatan (složen) sistem komunikacije (ne ograničavati osobe na jednostavne zahteve, obezbediti im pristup sredstvima augmentativne i alternativne komunikacije, podsticati ih da komuniciraju na bilo koji način itd.);
• kada god je moguće ciljeve intervencije usmeriti na specifične veštine i probleme (npr. na učenje vožnje, pronalaženje posla, smanjivanje samopovređivanja itd.);
• podršku bi trebalo pružati u inkluzivnim okruženjima (kada god je to izvodljivo);
• uvek treba isticati i hvaliti ono u čemu je osoba dobra, sa težnjom da se pronađe način da se jake strane osobe povežu sa ciljevima intervencije, kako bi intervencija bila smislena i prijatna za osobu sa autizmom.

U Smernicama za skrining, dijagnostiku i intervenciju za decu i odrasle sa poremećajem iz spektra autizma (2023) ukazuje se na to da je sintagma „praksa zasnovana na dokazima“ možda sveobuhvatnija od termina „intervencija“ i da se njom uzimaju u obzir i karakteristike klijenta i njegovog okruženja, i ekspertiza relevantnih stručnjaka koji rade sa decom i osobama sa autizmom.

Prof dr Mirjana Đorđević